Десетица – Иван Цанкар
- Размишљао сам о томе шта све ја имам у овим данима детињства и како је лепо моје школовање у односу на школовање овог дечака.
- Дечак се у непознатој средини осећа усамљено и несрећно.
- Прича се даље наставља у првом лицу.Дечак живи у туђој средини, непознатом граду без топле речи познатих и хране, иде у школу.
- Дечак станује са три друга у једној соби, загушљивој, непроветреној, пуној полица књига, ковчега…Дечак је незеадовољан и несрећан.
- Другови га не прихватају, дошли су из сеоске средине, а били су старији од њега.Због свега тога често се ноћу будио у кошмару.
- Газдарица је била велика, злурада, огромна као планина.
- У кухињи је мирисала кафа и врућ хлеб, а дечак гладан и сам. За њега није било доручка. Изашао је на улицу, на кишу, било му је хладно.
- Од школе је осећао страх. Тамо му је било све туђе. Пред наставником се осећао као разбојник пред судијом.Школска зграда је била госпоствена, а он пред њом као просјак пред дворцем.
- За разлику од хладних, мокрих улица учионица је била топла, али је мирисало на туђе. Осећао се као ђак и број у прозивнику. Осећао је бол у срцу. На часу му није било пријатно. На одмору су сви куповали кобасице. Он је био сам и није знао куда би.
- Дечак је дрхтавим рукама држао писмо. Крупна, невешта слова говорила да га шаље мајка. Она је од деце научила да пише. Из писма је испала десетица. Уздрхтао је јер је знао да је дрхтава, увела рука у писмо спустила последњу десетицу у кући. Из срца се провалио плач и тресао га као грозницу. Знао је да мати из далека гледа његов бол и да се смешка. Одједном се и време разведрило.
- Ова реченица се односи на време у будућности, а десетице означавају пријатне тренутке, који су нестали са мајком.
“А мајке више нема, а ни оних старих десетица, и дани су сада празни и пусти све до ноћи.”
Aleksandar 